Izgleda da je ono što smo celoga života radili, sečenje torte na kriške, pogrešno. Naučnici smatraju da grešimo sve vreme kada rasparčavamo tortu na klasičan način.
Britanac Aleks Belos kaže da se tako ne iskorišćava do maksimuma gastronomski užitak koji bismo mogli izvući iz ove torte. U svom youtube videu nam je pokazao po njegovom mišljenju pravilan način za podelu ove vrste slatkiša.
Kako on kaže, ova tehnika je stara oko 100 godina, i bila je objavljena u časopisu Priroda još 1906.
Šta je u stvari problematično u tradicionalnom načinu sečenja torte? Belos smatra da se ivice parčadi sasuše i gube na svom kvalitetu, dok bi se sečenjem na drugačiji način ovaj problem eliminisao.
Istina, ova tehnika bi se teško primenjivala na tortama sa šlagom, fondan je mnogo praktičniji, ali je sama ideja i dalje zanimljiva.
Pogledajte i sami, pa procenite da li je ovo zaista savršen način sečenja torte.
Špargla ili kako je u nekim krajevima nazivaju, šparoga (lat.Asparagus officinalis) je povrće koje je izuzetno dobro za očuvanje vitke linije jer je naučno dokazano da se više kalorija utroši na varenje ovog povrća, nego što ono uopšte ima (a ima samo dvadesetak kalorija na sto grama).
Pored toga, špargle su i prirodna izvori retke folne kiseline koju mnoge trudnice koriste u obliku kapsula. Ovo povrće, čiji se izdanci svetle boje sa ljubičastim vrhovima naširoko koriste u raznim supama, varivima i umacima, sadrži i zavidan nivo magnezijuma i vitamina E (koji usporavaju starenje kože i čuvaju vid), kalijuma (koji potpomaže izbacivanje kamena iz bubrega) a posebno je zanimljivo i to da špargla sadrži i hrom koji usporava glad i dugo čini sitim.
Ako vam se pri pripremi jela sa šparglom ne sviđa njen gorkast ukus, ublažićete ga tako što ćete šparglu prvo prokuvati u kipućoj vodi u kojoj ste dodali malo soli, šećera i putera.
Zanimljivo je to što se danas u ishrani koristi široko rasprostranjena, kultivisana špargla, pa ipak, u šumama širom Srbije se i dalje može naći divlja špargla koja je daleko zdravija od kultivisane.
Crni luk je mala zeljasta biljka iz porodice ljiljana, poreklom iz južne Azije, mada se danas gaji širom sveta. Spada među najotpornije i najstarije vrste baštenskog povrća. Ima oštar ukus pošto sadrži eterično ulje bogato sumporom. Može biti različitih veličina, boja, oblika i ljutine. Sadrži veoma malo kalorija i masti. Obratite pažnju na tabelu energetskih i hranljivih vrednosti:
Energetska vrednost (na 100 g): 40 kcal
Ugljeni hidrati: 9, 34 g
Protein: 1,10 g
Masti: 0,10 g
Holesterol: 0 mg
Dijetalna vlakna: 1,7 g
Niacin: 0,12 mg
Pantotenska kiselina: 0,123 mg
Vitamin A: 2
Vitamin B2: 0,03 mg
Vitamin B4: 6,1 mg
Vitamin B5: 0,123 mg
Vitamin C: 7,4 mg
Vitamin E: 0,02 mg
Natrijum: 4 mg
Kalijum: 146 mg
Kalcijum: 23 mg
Gvožđe: 0,21 mg
Magnezijum: 10 mg
Mangan: 0,13 mg
Fosfor: 29 mg
Cink: 0,2 mg
Lubenica je odličan izvor aminokiselina, koje su neophodne za deobu ćelija i zarastanje rana. Bogata je vitaminima, a sadrži nizak nivo masti, holesterola i kalorija.
Posebno je bogata vitaminom A koji je neophodan za formiranje i čuvanje sluzokože, kože i kostiju. Sadrži 33 odsto preporučene dnevne vrednosti.
Vitanin E takođe ne izostaje. Štiti ćelije od slobodnih radikala koji mogu da ih oštete.
Vitamin C je potreban za sintezu kolagena i deluje kao antioksidans, štiti tkiva. Jedna kriška lubenice sadrži 39 odsto preporučene dnevne vrednosti.
Tiamin koji je potreban za rast i održavanje nervnih i mišićnih tkiva takođe ne izostaje u lubenici.
Vitamina B6 ima u izobilju, a potreban je za normalno formiranje crvenih krvnih zrnaca, kao i lipida u nervnom i imunom sistemu. Jedna kriška lubenice sadrži oko 6 odsto preporučene dnevne vrednosti.
Folna i pantotenska kiselina u lubenici važne su za proizvodnju i održavanje novih ćelija koje su potrebne za formiranje DNK, kao i za razgradnju masti, ugljenih hidrata i proteina.
Po studiji Univerziteta u Pensilvaniji objavljenoj 2004. godine, još pre 9.000 godina su neolitski kineski zemljoradnici stvorili piće koje je bilo neka vrsta preteče voćnog piva i sadržalo je med, pirinač, glog i grožđe. Druga priča kaže kako su i Stari Egipćani proizvodili pivo sa dodatkom pomorandže, što ukazuje na to da je upotreba voća u proizvodnji piva bila prilično česta pojava.
Ipak, u modernijem dobu dolazi do zastoja proizvodnje voćnog piva. Nemački proizvođači izbegavali ovaj tip smatrajući da pivo treba da bude "više nauka a manje umetnost", a slična situacija je bila i u Engleskoj. Belgijanci su ti kojima treba da zahvalimo na tome što su voćna piva našla put do svojih konzumenata.
Naime, belgijske pivare su prve, 30'ih godina prošlog veka, počele sa masovnom proizvodnjom piva sa dodatkom trešnje. U pitanju je čuveni "Lambic", napravljen u Pajottenland regiji jugozapadno od Brisela. Ubrzo su se za proizvodnju koristile i maline, a 80'ih su pravljene i verzije od breskve. Za proizvodnju voćnog piva, dosta su se koristile i banane, grožđe, kao i ananas. Danas ova vrsta piva važi za jedno od omiljenijih pića tokom vrelih letnjih dana, a naročito je popularno među ženskom populacijom.
Doduše, Lambic piva su u poslednje vreme često kritikovana zbog niskog kvaliteta, tj prevelike upotrebe veštačkih zaslađivača i sirupa, ali im se ne može poreći to da su voćna piva zahvaljujući njima doživela povratak na velika vrata.
