Reumatoidni artritis, upalni proces zglobova se možda ne može izlečiti hranom, ali se simptomi svakako mogu ublažiti ukoliko se pridržavate ovih saveta.
Jedite masniju ribu, poput lososa, haringe i sardina, jer su bogate omega-3 masnim kiselinama, koje smiruju upalne procese. Konzumirajte ovu vrstu hrane bar dvaput nedeljno, kako biste uticali na reumatoidni artritis. Ako niste preterani ljubitelj ribe, možete pokušati i sa orahom ili lanenim semenom.
Maslinovo ulje takođe pomaže kod upalnih procesa, a istraživanja pokazuju da ljudi sa Mediterana imaju značajno manji procenat obolelih od ove bolesti.
Voće i povrće - luk, kelj, paradajz, brokoli, borovnice i jabuke, kao i citrusno voće smatraju se namirnicama koje pozitivno utiču na artritis, jer sadrže vitamin C, antioksidant koji se bori protiv upale izazvane slobodnim radikalima. Osim toga, maline, šljive i crno grožđe sadrže druge vrste oksidanata koji sprečavaju upale.
Kari, veoma čest začin u indijskoj kuhinji, sadrži indijski šafran, još jednu supstancu koja ublažava simptome upale. Prema istraživanjima iz 2012, antioksidant iz indijskog šafrana je delotvorniji od leka koji se prepisuje za artritis.
Pokušajte da ograničite unos masne i slatke hrane, jer ona pospešuje upalne procese. Osim toga, preporučuje se šetnja bar sat vremena dnevno. Fizička aktivnost i zdrava ishrana će služiti i kao prevencija gojenju, koje opterećuje već rovite zglobove. Sve ove metode verovatno neće u potpunosti odagnati bolove i ukočenost, ali će svakako pomoći da se bolje osećate.
Zašto se, i posle oprobavanja svih mogućih vrsta ajvara rađenih i u domaćim i u industrijskim uslovima, vraćamo domaćem ajvaru pravljenom po tradicionalnom porodičnom receptu? Odgovor je vrlo jednostavan: zato što nema onoga ko već na prvi zalogaj neće reći da je upravo taj ajvar najukusniji, a budući da je svima poznato i od čega se i kako se pravi, znamo i da je najkvalitetniji.
O nutritivnim vrednostima popularnog srpskog kavijara ovog puta nećemo mnogo – stoji činjenica da se tokom dugotrajnog tretiranja, od pečenja paprika preko njihovog ljuštenja, ceđenja i prženja ili kuvanja, izgubi mnogo hranljivih materija i vitamina. Ali, opet – znate li za porodicu u kojoj se s jeseni ne pripremi barem nekoliko tegli ajvara? Ili bar, za porodicu koja se, ako ga već ne pravi sama, ne raspituje za pouzdanog malog proizvođača?
I znate li ikoga ko će odbiti ajvar kao namaz za doručak i večeru ili kao predjelo i salatu za ručak?
Prvi faktor koji stavlja domaći ajvar na pijedestal među svim ostalim ajvarima, i kvalitetom i ukusom, jeste činjenica da se pravi od kvalitetne paprike popularno nazvane ajvarka. Ajvarka je prethodno uzrela na ovom našem podneblju gde se, nesporno je, uzgaja najukusnije povrće, koje i pored sveg tehnološkog napretka u sistemu uzgajanja i dalje ima i miris i ukus.
Drugi faktor koji stoji rame uz rame s prethodnim, jeste taj da se paprika peče (poželjno na smederevcu ili kubetu, koje mnogi doduše vide samo na reklamama malih proizvođača). Ali, za pečenje sasvim dobro mogu poslužiti i ringla na električnom štednjaku, pekač, roštilj, pa i rerna. Pa i komad lima postavljen na dve cigle, ispod kojeg se založi vatra.
Dobro ispečena i malo prohlađena paprika se zatim ljušti, pri čemu je poželjno da se oljuštena paprika ne ispira vodom niti da oni koji je ljušte često peru ruke. Umesto toga, mogu se ispomagati ubrusima nakvašenim vodom. Nema tu nikakve tajne: pranje paprike ili njeno kvašenje lišava je upravo onih sastojaka koji je čine najukusnijom ili, kako južnjaci kažu, najslađom. Osim pokorice-kožice, paprika se čisti i od semenki (mada ima i ljubitelja ajvara koji vole i po koju semenku u njemu).
Tako oljuštena paprika se zatim dobro ocedi, kako bi sadržala što manje vode i time se brže upržila.
Znate, verovatno, za one instant recepte: kupite neku najjeftiniju papriku, obarite je kratko (ili u sirćetu ili u vodi) pa je prohladite, sameljite i upržite, uz malo više belog luka i peršuna i – eto vam jeftinog ajvara bez mnogo muke? Pritom, paprika, sama ili sa dodatkom još nekog povrća, prži se sa sve semenkama.
Mnogi su probali i ovakve recepte. Jednom i – nikad više. Niti je to zaista ajvar, niti, iako je imitacija, ukusom iole podseća na njega.
Kako ćete prepoznati ajvar koji je rađen od barene paprike sa koje, dakle, pokorica nije ni skinuta? Sve i da ubedite sami sebe da – liiiiči, kao onaj industrijski bakin kolač iz reklame, vaši zubi će vas opomenuti da tu ipak nešto nije u redu. Ma koliko bila barena i mlevena takva paprika, tragovi njene pokorice zadržaće vam se između zuba. Šta briga industriju za vaše zube, bitno je proizvesti ajvar čija će cena koštanja omogućiti što nižu prodajnu cenu u marketima.
Ono što vam se između zuba eventualno zaglavi kada jedete pravi domaći ajvar, može biti samo po koja zaostala semenka. A i to je dokaz da je to uistinu – pravi ajvar.
Ono što nam se u marketima nudi pod zajedničkim imeniteljem ajvar i po tim relativnom popularnim cenama u najvećem broju slučajeva nije pravljeno isključivo od paprike. Najčešće se u industrijski ajvar dodaje plavi patlidžan, budući da je on mnogo jeftiniji od paprike. Ono, što se u Makedoniji takođe pravi, ali ima i poseban naziv – malidžano. Neretko se u industrijski ajvar dodaje i šargarepa, a upućeni tvrde da se u poslednje vreme sve više dodaju i tikvice, koje i ne možemo da osetimo budući da imaju neutralni ukus i miris.
Piše, doduše, u deklaraciji: ajvar od paprika i plavog patlidžana... Sve i da nam napišu spisak svih sastojaka, ono što je jednako važno, ali što nam svakako neće otkriti, jeste odnos osnovnih sastojaka u tom ajvaru. A upravo ta činjenica je važna jednako kao i sam sastav. Ne samo da bismo znali šta plaćamo, već, što je još važnije, da bismo znali šta i koliko jedemo.
Poslednjih desetak godina naše tržište je preplavljeno raznim markama industrijskog ajvara. Proizvođači kao da se takmiče u disciplini ponude najniže cene.
Istovremeno, sve je više i malih proizvođača ajvara. Bilo da prerađuju sopstvenu papriku, bilo da je otkupljuju od domaćinstava u okolini, mali proizvođači koji prave ajvar po tradicionalnoj recepturi, cenovno ne mogu biti konkurentni industriji. Pa se neretko čuju i tvrdnje ne samo da je domaći ajvar skup, već i da nije za sirotinju.
Da li je tako i ako jeste, zašto je to tako?
Svako ko je barem jednom spremao ajvar u domaćim uslovima, reći će vam da je za jednu teglu dobrog ajvara pravljenog po tradicionalnom receptu, potrebno od tri do četiri kilograma paprike. Sve zavisi od kvaliteta sirovine, od toga je li godina bila sušna ili kišna i je li uzgajivač paprike imao mogućnost da je navodnjava. Od suve materije, kako se to stručno kaže.
Pečena, oljuštena, oceđena, pa tek onda pržena paprika sadrži daleko manje vode od one koja samo samelje posle barenja. No, zato za spremanje domaćeg ajvara i njegovo održanje do sledeće sezone, nije potrebno, osim zejtina i soli, ništa drugo. Doduše, tu i tamo neko dodaje i šećer kao prirodni konzervans ili i sirće radi bržeg raspadanja tokom prženja, ako paprika nije mlevena.
I na kraju, neizostavno je pominjanje razno-raznih pojačivača arome i svih ostalih sastojaka sa zajedničkim imeniteljem u vidu „E“ oznaka. Oni su danas obavezan dodatak gotovo svih industrijski proizvedenih proizvoda (upitno je nema li ih čak i onda kada u deklaraciji piše da ih nema).
„Pojačivači ukusa“ domaćeg ajvara su svi oni navedeni prirodni faktori koji crvenu papriku ajvarku čine takvom kakva jeste, kao i sam postupak njegove izrade.
Kako mnogi, zbog savremenog načina života i celodnevnih poslovnih obaveza, nisu u stanju da izdvoje vreme da sami za svoje potrebe pripremaju ajvar, proizvode od mesa, slatko, džemove, zimnicu, potražnja za ovim i drugim proizvodima iz Srbije je sve veća. Na sreću, danas se prodaja domaćih proizvoda obavlja i online, preko specijalizovanih web shopova koji su povezani sa malim proizvođačima, pa vam je sve lako dostupno.
A možda i možete da izdvojite vreme da ono što vi i članovi vaše porodice volite, ipak pripremite sami? Bar u manjim količinama i po određnim prioritetima. Izbor je samo na vama!
Meri En Espozito najbolje definišu tri reči: autentičnost, istorija i tradicija. Najpre bi trebalo napomenuti da je ona jedna od najtraženijih televizijskih kuvarica u Americi. Kao tvorac i domaćin televizijskog serijala „Ciao Italia with Mary Ann Esposito™", prenela je tradicionalne vrednosti milionima Amerikanaca. U pitanju je serijal sa najdužom tradicijom u istoriji televizije. Za nju je italijanska kuhinja način života. Kao devojčica odrasla je u Njujorku i posmatrala je svoje bake kako pripremaju italijanske specijalitete. Čini se da je to ključni uticaj na njen odlazak u Italiju zbog čega će vrlo brzo poželeti da stečeno znanje podeli sa širim auditorijumom putem televizije. Radila je sa brojnim svetski priznatim kuvarima sa kojima je delila istu strast. Brojne organizacije prepoznale su njenu želju da očuva italijansku tradiciju i kulturu. Dobitnik je i počasne nagrade za posvećenost i očuvanje autentične italijanske kuhinje. Kako bi promovisala običaje Italijana u Americi, uključena je u Nacionalnu italijansko američku fondaciju.
Pasulj (lat. Phaseoli legument) je definitivno najpopularnije mahunasto povrće poreklom iz Južne Amerike koje se u domaćoj kuhinji često kuva sa dodatkom ukusnog mesa kao što je slanina, rebarce, kolenica ili kobasica.
Veličina zrna pasulja varira zavisno od vrste, a najpoznatiji su pasulj tetovac, trešnjevac, rozalija, egzotični azuki pasulj (krupna zrna), potom galeb i panonski gradištanac (srednje zrno) i najsitnija pasuljica. Najčešće je bele, žućkaste i crvene boje.
Pasulj je, baš kao i svo ostalo mahunasto povrće, izuzetno hranljiv i bogat proteinima i aminokiselinama. Takođe, sadrži i minerale kao što su fosfor, gvožđe, kalijum i kalcijum, kao i folnu kiselinu zbog čega se posebno preporučuje trudnicama.
Što se tiče pripreme, pasulj obavezno treba pre kuvanja ostaviti da odstoji u vodi što duže, minimum šest sati. Teško je svarljiv, pa ako imate osetljiva creva možete tokom kuvanja odstraniti ljusku koja i jeste uzrok teže svarljivosti pasulja. Ako ipak ostavite ljusku, nemojte je soliti sve do kraja kuvanja da se ne bi dodatno stvrdnula, ili dodajte začine kao što su kim, đumbir, nana i beli luk kako bi ste sprečili nadimanje stomaka posle jela.
Polako se približava zima, period tokom kojeg su narandže nezaobilazan deo svake trpeze. Dok je plod ove voćke tu da nas osveži i sačuva od gripa, i kora ima svoje prednosti zbog koje je ne treba baciti. Evo načinina na koje možete da je upotrebite:
1. Osvežite svoj frižider
Ako se u vašem frižideru oseti neki neprijatan ili kiselkast miris, stavite par kriški narandžine kore u frižider, posolite ih krupnom morskom solju i ostavite da odstoji dok ne so ne postane vlažna. Neprijatan miris će ubrzo nestati.
2. Očistite drvene površine
Ako želite da izbegnete teške sprejeve za čišćenje koji su puni hemikalija, napravite ovaj prirodan čistač drvenih površina: ubacite par kriški narandžine kore u teglicu koju ste napunili sirćem, ostavite da odstoji dve nedelje, izvadite koru i dobijenu tečnost naprskajte na drvenu površinu. Ne samo da će vam kuća biti čistija, nego će i poprimiti ugodan, citrusni miris.
3. Uklonite ustajali miris ormana
Ako vaš ormar polako poprima onaj neprijatan, ustajali miris, umotajte koru u parče tkanine i stavite u ormar gde vam je garderoba. Menjajte koru na svakih par nedelja kako biste održali svež miris.
4. Napravite serum za kosu
Ukoliko su vam krajevi kose suvi i ispucali, stavite u blender dve ili tri cele pomorandže (sa sve korom), izmiksajte i dobijenu tečnost utrljajte u opranu, vlažnu kosu. Ostavite da odstoji par sati, pa isperite hladnom vodom. Zdravi nutritijenti u pomorandžinoj kori će zagladiti i nahraniti suve krajeve.
5. Efikasnije zapalite vatru u kaminu
Prirodna ulja u narandžinoj kori su izuzetno zapaljiva, pa sledeći put kad želite da zapalite vatru u kaminu (ili npr vatru za roštilj), dodajte grančicama, papiru ili hepo kockama i par komada narandžine kore.
