Jiro Dreams of Sushi" ili kako bismo mogli da prevedemo "Jiro sanja o sušiju" je američki dokumentarac baziran na istinitoj priči iz 2011. godine koji na ambijentalan, pomalo sanjarski način opisuje život majstora japanskog specijaliteta sušija, Jiro Onoa.
Radnja ovog filma, režiranog od strane Davida Gelba, odigrava se u srcu Tokija u renomiranom restoranu "Sukijabaši Jiro" od tri Mišelin zvezde, gde ovaj osamdesetpetogodišnji kuvar pokušava da usavrši umetnost pravljenja savršenog jela od sušija, ali ujedno vodi i unutrašnju borbu sa dvojicom sinova čiji je cilj da prestignu i prevaziđu očevo znanje i spretnost u vođenju restorana. Naime, dok je mlađi sin otvorio sopstveni restoran koji kopira recepte i stil očevog legendarnog restorana, stariji sin ostaje da radi u "Sukijabašiju" nadajući se da će jednog dana preuzeti očev posao.
Film je dobitnik mnogih nagrada filmskih festivala i mnogi ga smatraju jednim od najboljih filmova koji prikazuju umetnost pravljenja istočnoazijskih jela, a ambijentalnost i lepotu filma dodatno ulepšava muzika koja ga prati, a koju je komponovao čuveni pijanista Filip Glas.
Za sve one koji su gledali film "Super size me", "Fat head" će biti posebno zanimljiv jer opovrgava sve ono što jeste poenta suparničkog filma.
Naime, dok u filmu "Super size me", tvorac i glavni protagonista Morgan Spurlok mesec dana jede samo u restoranima brze hrane, pri čemu se ugojio čak 11 kilograma, u "Fat headu" komičar Tim Naughton ponavlja isti eksperiment i dokazuje da je moguće ostati vitak, možda čak i smršati, iako se konzumira samo hrana iz "Mc Donaldsa" i sličnih hamburgerija.
U ovom američkom dokumentarcu iz 2009. godine Tim Naughton kritikuje i Spurlokovu teoriju da bi se problem gojaznosti širom sveta rešio ako bi se zatvorili lanci restorana brze hrane i otvorili manji, porodični restorani sa domaćom kuhinjom, jer smatra da bi potrošači svakako našli način da dođu do nezdrave i visokokalorične hrane.
Takođe, u "Fat head" se poništava i teorija da brza hrana stvara zavisnost, jer po rečima glavnog lika, nije teško preko noći preći sa nezdrave na zdravu, nutricionistički bogatiju ishranu.
Zanimljive činjenice i zapažanja oba filma ne mogu a da ne nateraju svakog gledaoca da i sam isproba obe teorije, da bi uvideo koja je tačna.
Za kim (Carum carvi) se smatra da je verovatno najstariji od svih začina, njegove semenke su pronađene u neolitskim iskopinama u Srednjoj Evropi. Danas se najviše koristi kao klasičan začin za raznorazna peciva od raži, domaće kiflice, pogače (pogotovo sa čvarcima), hleb, u kombinaciji sa mahunastim povrćem, krompirom, kupusom a odličan je i za jela od sira. Listovi kima se takođe mogu koristiti i u raznim čorbama, a neki narodi mu kuvaju i koren. Kim sadrži eterična ulja (glavni je karvon) pa se ulje od kima koristi u borbi protiv nadutosti, loše probave i mučnine. Zanimljivo je da se od kima prave i razna alkoholna pića, poput likera, rakije. Ipak, ne treba preterivati sa ovim začinom jer u prevelikim količinama može izazvati probleme sa bubrezima i jetrom.
Kozji sir varira u ukusu i teksturi, od mekanog mladog, do tvrdog i slanog i razlikuje se u sadržaju hranljivih materija u zavisnosti od načina obrade. Ipak, svaki je bogat zdravim mastima, proteinima i mineralima. Oko 28 grama kozjeg sira pruža:
Kalorije: 102 g
Proteini: 6 g
Masti: 8 g
Vitamin A: 8 odsto preporučenog dnevnog unosa
Vitamin B2: 11 odsto preporučenog dnevnog unosa
Kalcijum: 8 odsto preporučenog dnevnog unosa
Fosfor: 10 odsto preporučenog dnevnog unosa
Bakar: 8 odsto preporučenog dnevnog unosa
Gvožđe: 3 odsto preporučenog dnevnog unosa
Takođe je dobar izvor selena, magnezijuma i niacina.
Od samog pomena pržene slaninice većini nas pođe voda na usta. Ukus te namirnice se ne može opisati, ali ono što je možda još bolje u vezi sa njom je taj njen neodoljivi miris, kada cvrči iz tiganja i mami da prekršiš dijetu.
Aroma slanine potiče od 150 organskih jedinjenja koje ona sadrži. Kada se parče slanine počne pržiti, šećeri, aminokiseline i masti podležu hemijskoj reakciji, kojom se dobijaju molekuli koji prženoj slanini daju specifičan miris.
Molekuli koji se dobijaju su ugljovodonici i aldehidi. Osim njih, prisutna su i jedinjenja azota – piridini i pirazini i još preko 140 drugih sastojaka koji kombinovani daju miris kojem retko ko može odoleti.
