Svako ko je ikada kročio u Beč zna da se bečka šnicla naručuje tek tako. U tanjiru svakog gurmana ovo jelo predstavlja pravi ritual. Priča o bečkoj šnicli je deo kulturnog nasleđa Austrije, delikates u kojem se ogleda čitav jedan vekovni identitet i delić istorije koji se jede uz limun i krompir salatu.
Bečka šnicla je u isto vreme i luksuz i jednostavnost. Hrskava, lagano zlatna i nežno sočna u sredini, pravi je primer jela koje je savršeno takvo kakvo je i koje ne treba kvariti nepotrebnim inovacijama. Beč se ponosi svojim dvorcima, operom, kafanama i preukusnim tortama. Međutim, bečka šnicla je jedan od istinskih simbola carskog grada. Pročitajte priču o nastanku, pripremi i doživljaju bečke šnicle baš tamo gde je rođena.
Istorijat jednog zalogaja koji je postao legenda
Legenda kaže da su Italijani prvi došli na ideju da meso uvaljaju u prezle i isprže na masnoći. Navodno je feldmaršal Jozef Radetzki sredinom 19. veka iz Milana doneo recept za „cotoletta alla milanese“ u Beč. Da li je to bilo slučajno ili sudbinski, možda nikada nećemo saznati, tek ova ideja je naišla na pravo tlo – Beč je u tom periodu bio centar moći i mesto gde su kulinarske inovacije brzo nalazile svoje poklonike. Ubrzo se dogodila transformacija od milanske do austrijske verzije jela.
Razlika između bečke šnicle i milanskog jela nije samo u ukusu. Značaj je u načinu na koji je bečka verzija prihvaćena u društvu, jer je postala statusni simbol. Teletina se u prošlosti smatrala luksuzom, nečim što se jede svečano i sa pažnjom. U vreme kada su se jela često pravila od jeftinijih delova mesa, tanak komad telećeg buta bio je dokaz da domaćin ima i ukusa i mogućnosti.
Brojni gastronomski zapisi iz 19. veka potvrđuju da je bečka šnicla ubrzo osvojila srca aristokratije, a zatim i celog naroda. Recept je bio jasan, precizan, gotovo nedodirljiv. Dobar komad teletine ne sme biti previše tanak da izgubi sočnost, niti predebeo da se ne isprži kako treba. Prezle moraju biti savršeno suve, a mast dobro zagrejana. Šnicla ubrzo postaje ponos carske kuhinje, deo tradicije koja traje i danas.
Danas je bečka šnicla čuvena kao zaštitni znak Austrije. Zapravo, postoji zakon koji propisuje da se pod nazivom „Wiener Schnitzel“ može poslužiti isključivo teleća šnicla. Sve ostalo može biti ukusno, popularno, često pripremano, ali nosi drugo ime. Pileća, svinjska ili ćureća šnicla u pohu ostaje tek imitacija originala. Tako je nastao jasni standard koji čuva originalni identitet ovog jela.
Kako nastaje savršena bečka šnicla
Tajna bečke šnicle ne leži samo u sastojcima, već u tehnici pripreme. Dobar kuvar zna da šnicla mora biti ručno istanjena do idealne debljine, najčešće oko pola centimetra. Svaki udarac čekićem za meso ima svoj ritam, a nežno širenje vlakana daje joj mekoću koju kasnije u ustima osećamo kao otapanje.
U klasičnoj verziji, meso prolazi kroz proverena tri koraka, najpre se valja u brašnu, zatim u jajetu i na kraju idu prezle. Važno je da se ne pretera sa začinima, dovoljno je samo dodati so i biber. Najlepša bečka šnicla pliva u masnoći. Ne sme se peći kao palačinka na tankom filmu ulja. Mast ili puter moraju je potpuno obgrliti i dati joj onaj čuveni talasasti površinski izgled. Nakon kratkog boravka u vrelom tiganju, šnicla se “odmara” na papiru koji upija višak masnoće. Na kraju stiže mali, ali važan detalj, da se preko hrskave zlatne površine nežno iscedi kriška limuna. Sve deluje jednostavno, ali u svakoj fazi postoji nešto što može da pođe po zlu. Majstori tvrde da je priprema bečke šnicle test strpljenja i znanja, jer ovakva jednostavnost ne prašta greške.
Zašto bečka šnicla baš u Beču ima najbolji ukus?
Svako može kod kuće pripremiti šniclu, ali iskustvo je potpuno drugačije kada se jede tamo gde je postala legenda. U Beču se svaka šnicla doživljava kao mali ambasador grada. Konobari je donose s ponosom, a gost je doživljava kao mali praznik. Ukus hrane zavisi od konteksta, od atmosfere i od načina na koji nam se ona servira. U Beču se sve vrti oko tradicije i poštovanja prošlosti.
Stari restorani u prvom okrugu često su deo istorijskih zgrada. Zidovi govore priče o carstvu, o valcerima, o nekim davnim večerama. U takvom ambijentu i najobičnija viljuška deluje kao deo ceremonije. Jedan zalogaj otvori sećanja na sve one koji su pre nas sedeli u istim separeima, gledali u kristalne lustere i uživali u istom ukusu.
Krompir salata koja se najčešće služi uz bečku šniclu priprema se s blagom kiselinom, tanko sečena, dekorativna i osvežavajuća. Limun se najčešće nalazi na vrhu šnicle i čeka da ga polako pritisnete. Turisti s pravom kažu da se Beč ne može razumeti dok se ne oseti hrskavost bečke šnicle pod zubima. Na izvestan način, ovo jelo je deo identiteta grada isto koliko i dvorac Šenbrun ili Dunav koji tiho protiče u blizini.
Beč kao destinacija – kako stići, gde uživati, koje iskustvo poneti
Putovanje u Beč ne donosi samo arhitekturu i kulturu, već i ukuse. Gosti iz Beograda imaju mnogo mogućnosti da se zapute u prestonicu Austrije. Avionom do aerodroma u Švehatu stiže se brzo, udobno i bez žurbe. Vožnja autom traje nekoliko sati kroz Mađarsku i nudi slobodu usputnih stajanja. Kombi prevoz postao je posebno popularan zahvaljujući odličnoj organizaciji, transferu od vrata do vrata i ceni koja je pristupačna onima koji žele put bez stresa. Za oko 55 eura iz Beograda do Beča možete da iznajmite kombi prevoz i uživate u svim lepotama carskog grada. Prevoz se obično organizuje modernim kombijima ili mini-vanovima, koji su opremljeni klimom i često imaju besplatan WiFi, pa je putovanje udobno.
Kada se stigne u Beč, sve je lako i dostupno. Metro je jednostavan, gradske ulice jasne, a centar dovoljno kompaktan za šetnju. Grad ima pet glavnih metro-linija (U1, U2, U3, U4, U6) koje povezuju sever-jug, istok-zapad i najvažnije delove grada. Metro funkcioniše svakog dana, najčešće od oko 5h ujutro do ponoći. Na vikende i pred praznike, uveče se produžava rad sa čestim polascima, što omogućava da se bez problema vratite u smeštaj nakon večere ili šetnje.
Pored metroa, Beč ima dobro razvijenu mrežu tramvaja i autobusa. Za turiste je verovatno najpogodnija opcija da kupe jednodnevnu ili višednevnu kartu, koja omogućava neograničeno korišćenje svih sredstava javnog prevoza.
Najbolji restorani koji služe originalnu bečku šniclu nalaze se u srcu grada, u blizini viđenijih turističkih lokacija. Nekoliko minuta šetnje od Katedrale Svetog Stefana dovodi vas do mesta gde se hrana služi u duhu stare tradicije. Zamislite popodne u kojem obiđete Belvedere muzej, popijete kafu u nekoj od poznatih bečkih kafeterija i zatim završite dan šniclom od koje miriše ceo sto.
Beč je savršen čak i za kratka putovanja vikendom. Dovoljno je dva dana da osetite duh grada, prošetate pored Šenbruna, poslušate muzičare na ulicama i jednostavno prepustite jednostavnom uživanju u stvarima koje čine život lepim.
Bečka šnicla je više od obroka
Svaki put kada se spomene bečka šnicla, pred očima se pojave zlatni tonovi pohovane teletine i miris toplog putera. Deluje neverovatno, ali ovo jelo je zaista primer kako jedno parče mesa može da ispriča celu priču jednog grada.
Bečki restorani ponosno čuvaju tradiciju koja traje, a gosti iz celog sveta vraćaju se da uživaju u ovom fenomenalnom ukusu. Beč je uvek tu, na dohvat ruke. Putovanje iz Beograda nije komplikovano, naročito uz sve dostupnije načine prevoza. Kombi prevoz, avion, automobil, sve opcije vode ka istom cilju, ka gradu u kojem se poštuje svaki detalj, pa i komad teletine u “zlatnom oklopu”.
