Picu, pomfrit, burger? Možda ćevape?
Nažalost, ne. Obedovanje u svemiru je bio pravi izazov za svakog astronauta, i to zbog - gravitacije. Naime, svako parče hrane, pre nego što stigne u digestivni trakt, završiće plutajući po svemirskom brodu. Zbog toga su naučnici morali da osmisle posebne aluminijumske tube (kao paste za zube) u kojima se nalazila mekana hrana, poput pirea ili bebi hrane, a astronauti bi sadržinu te tube direktno istiskali u usta. Tako je, na primer, američki astronaut Džon Glen, 1962. godine tokom jedne svemirske misije iz jedne takve tube jeo pire od jabuka. Zvuči dosta gadno, a ni astronauti nisu baš bili oduševljeni takvom ishranom.
Vremenom, naučnici su razvili neke "atraktivnije" tehnike pripremanja hrane u svemiru. Hrana bi prvo bila dehidrirana, pa smrznuta. Hrana poput komada mesa u gustom sosu ili nekoliko parčića kuvanog povrća. Neposredno pred jelo, astronauti bi u hranu ubrizgali malo tople vode, sačekali koji minut i brzo pojeli hranu. Takođe, često su grickali i sušeno voće, koje bi neretko iskočilo iz pakovanja i plutalo po stanici, te bi astronauti morali da se bace u pravu jurnjavu za komadićima voća. Koristili su i začine poput soli i bibera, ali u tečnoj formi, jer bi zrnevlja....pa znate već, plutala. Što se tiče pića, čuvalo se u posebnim vrećicama, iz kojih su astronauti pijuckali svoju kafu ili sokić pomoću slamčica. U slične vrećice se i danas pakuju uglavnom dečiji sokovi.
Kako bi bili sigurni da njihova hrana neće završiti tamo negde u svemiru, astronauti su i svoje konzerve sa hranom, pomoću čičak trake, pričvršćivali za posebne poslužavnike koji su se nalazili u njihovom krilu. Sve ovo zvuči dosta komplikovano, ali verujemo da ne može ni da se uporedi sa svim drugim trudom i treninzima kroz koje jedan prosečni astronaut mora da prođe kako bi uživao u beskrajnom svemiru.
