Kada govorimo o lošoj reputaciji, jedino GMO hrana prolazi gore od aditiva. Većina ljudi bi da izbegne aditive, ako je ikako moguće, ali postoji nekoliko stvari koje niste znali o njima.
Npr. mnogi ne znaju da aditivi imaju postoje još od antičkog doba. U Staroj Grčkoj i Rimu postojali su inspektori koji su proveravali da li pekari dodaju boju ili neki sličan dodatak svojim proizvodima. Pritom, primarna uloga začina bila je da zamaskiraju ukus pokvarene hrane, tako da su se i začini koristili kao aditivi.
Prvi zakon koji reguliše upotrebu aditiva datira još iz 1203. godine, od kralja Džona i odnosio se na zabranu pekarima da dodaju boju u hleb. Kralj Henri III kasnije je proširio ovaj zakon na vinare, pivare, mesare i slično. Ovaj zakon stupio je na snagu sredinom XIII veka, a prestao je da se upotrebljava početkom XVIII veka.
Sredinom XIX veka, engleski doktor Artur Hasal ispitivao je vrste kafe koje su bile u prodaji i utvrdio da je svega 3 od 34 vrste čisto. Ostale su sadržale mleveni kukuruz, brašno, čak i mleveni žir. Kada je ponovio isti eksperiment sa crvenom paprikom, našao je i olovo i dodatu boju.
Nemci su u XIV i XV veku imali ozbiljne kazne za one koji su se bavili petljanjima sa hranom. Postoje dokumenti koji pokazuju kako su jednog trgovca vinom naterali da popije sav svoj nečist proizvod. Umro je od posledica.
Galileo i Betoven bolovali su od hroničnog trovanja olovom, a veruje da su se trovali vinom, jer je olovo bilo čest aditiv u tom piću. Navodno, činilo ga je slađim.
Dakle, aditivi nisu kreacija modernog doba. Većina njih je bezbedna za ljudsku upotrebu, ali kao i uvek, treba biti oprezan i imati meru.
