Menzulana - Kuća sagrađena u osamnaestom veku kao tipična vojnograničarska zgrada: četvorougaona osnova, visok, strm krov, jednostavna fasada bez ukrasa, debeli zidovi, visoki ozidani dimnjaci. Krov je na četiri vode pokriven biber crepom. Ova zgrada je verovatno bila u sastavu Vojne kasarne koja je postojala u Novim Banovncima od 1730. godine i služila je kao poštanska stanica.
Rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture Sremska Mitrovica broj 201/73 od 30. 21. 1976. godine ova je lokacija proglašena za spomenik kulture.
U spomenik kulture uselila se Priča. I to ne bilo kakva, već Priča o ribljoj čorbi, za koju Slavko i Branka Savić, vlasnici "autorskih prava", garantuju da će se dopasti njihovim gostima. I to, pre svega, zbog posve originalnog enterijera u kojem je svaki detalj nameštaja i dekora ili skinut s nekog tavana, ili izvučen iz bakinog ormana, ili "hand made by Slavko & prijatelji", pa je za opis ovog neobičnog restorana najbliža istini formulacija: etno restoran u retro stilu. Kao i u svim sličnim pričama, u kojima je glavna ideja da prostor što više zadrži svoju autentičnost, i u ovoj je prisno i toplo, skromno i jednostavno ali lepo. I ovde se od gostiju naprosto očekuje da budu opušteni, kao kod kuće, i da ulaskom u Priču zaborave na vreme, za kojim časovnici u najstarijoj kući u Banovcima ionako odavno ne jure. Dok se gosti odomaćuju, hvataju muzičke signale s radia, model 1955, u debeloj hladovini, iza prozora sa uštirkanim bakinim firangama, počinju polako da osećaju mirise koji dopiru iz otvorene kuhinje, kao nagoveštaj uzbudljive gastronomske priče koju će umeti da isprati i neko vino "po meri".
U Priči o ribljoj čorbi, sasvim normalno, glavna uloga je dodeljena ribi, a ona je u Priči za priču: uvek sveža i majstorski pripremljena, jer do Dunava je tu kao kad bi malo više zabacio pecaroški štap. A i Slavko ima svoju vezu na reci - rođenog brata koji ne samo da ume da lovi, već i da priprema šampionske riblje čorbe bez kojih ne treba ni počinjati ručak u Priči, čak i kada vam riba nije najomiljenija hrana. Uz riblju čorbu i rečnu ribu na razne načine, obavezni deo svakodnevnog menia je i nadaleko najbolji riblji paprikaš sa domaćim rezancima ili kačamakom, zaliven nekim od dobrih domaćih vina.
Za one koji su više klasično orijentisani i ne baš spremni da eksperimentiš u - iznenađenje! U Priči se sprema i najbolji roštilj, jer Slavko se od dvanaest godina koliko je živeo u Francuskoj, osam godina bavio ugostiteljstvom i to kao vlasnik nacionalnog restorana "Fontana" u Strazburu. Po svom povratku u Banovce, otvorio je riblji restoran "Krokodil", ali ga je posle par uspešnih godina rat zatvorio. I evo Slavka po treći put u ugostiteljstvu, u svojoj Priči koju, ko zna zašto, tako uporno i s toliko entuzijazma želi da ispriča svojim gostima. I da već koliko sledeće godine siđe na Dunav i tu na najlepšem mestu u Banovcima napravi pravu dunavsku Priču. Do tada, Banovci će, ušuškani uz najveću evropsku reku, za mnoge postati nova zanimljiva turistička destinacija nadomak Beograda. Da čisto, lepo i prijateljsko malo mesto konačno uđe u turističke vodiče, doprineće na svoj način i ova Priča. Slavkova i Brankina Priča o kojoj se već nadaleko govori.
