Šećer pripada klasi molekula koja nosi naziv ugnjeni hidrati, a kojih u određenim količinama ima u hrani i piću. Glukoza, fruktoza, sukroza, maltoza, laktoza, dekstroza i skrob su forme šećera. Šećer se ne nalazi samo u sokovima i slatkišima, njega ima i u mnogim drugim namirnicama koje svakodnevno konzumiramo stoga je važno znati kakav uticaj vrši na naš organizam, a posebno na mozak.
U dodiru sa jezikom, receptori odvajajući se šalju signal do određenih zona mozga, a jedna od njih je cerebralni korteks zahvaljujući kome osećamo različite ukuse: gorko, slano ali i slatko. Upravo na ovom mestu se putem mreže hemijskih procesa dalje stvara osećaj zadovoljstva. Međutim, receptori koji reaguju na šećer nalaze se i u stomaku uz pomoć kojih mozak dobija signal da je uneta prevelika količina zbog čega imamo osećaj sitosti ili se šalje signal za stvaranje veće doze insulina kako bi se organizam izborio sa „viškom" šećera.
Šećer, pored droga, alkohola i nikotina takođe pomaže oslobađanje neurotransmitera dopamina. Studije su pokazale da preterana konzumacija šećera zbog toga stvara osećaj zavisnosti.
