Ako picu definišemo kao filovanu podlogu od testa, postoje dokazi da je persijska vojska koristila svoje štitove da peče testo još u V i VI veku. Vojnici bi potom na to testo stavljali sir i smokve i tako dobijali brz i ukusan obrok.
Arheolozi su takođe otkrili da je testo sa dodatkom sira i povrća činilo okosnicu ishrane stanovnika Pompeje. Iz tog perioda (I vek n.e.) datira i kuvar Marka Gaja Apikusa, u kojem je pronađen recept za picu koji je sadržao piletinu, beli luk, sir, papriku i ulje, na postolju od testa. Taj recept se od moderne pice razlikuje samo u jednom sastojku – paradajzu, koji se u to vreme mogao naći samo u Americi (stigao je na Stari kontinent tek u XV veku).
