Obrok sličan današnjem sendviču prvi put se u pisanoj istoriji pominje u prvom veku pre nove ere, u sagi „Hilel stariji“, gde je glavni protagonista obedovao tako što je stavio jagnjetinu sa začinima između dva parčeta hleba.
U Srednjem veku, u Francuskoj, ljudi su koristili komade bajatog hleba kao podmetače za meso i povrće.
U XVII veku, holandske krčme počele su da služe obrok koji se sastojao od govedine, putera i hleba.
Svoje moderno ime sendvič duguje jednom engleskom plemiću iz XVIII veka. Džon Montegju, četvrti grof od Sendviča, strasni kockar, voleo je da poručuje meso između dva parčeta hleba, jer je mogao istovremeno da jede i da nastavi da igra karte. Vremenom, ljudi su počeli da poručuju „isto kao Sendvič“, tako da je to ime ostalo, iako sam grof nije bio tvorac ovog popularnog jela.
Početkom XIX veka, 1827. godine, sendvič je našao svoje mesto u kuvarima, a do početka XX veka već je stekao popularnost u Sjedinjenim Američkim Državama.
Istovremeno, sendvič je zauzeo svoje mesto i u srcima i stomacima Evropljana, jer je ljudima bio potreban jeftin obrok koji je mogao lako da se transportuje, a koji je dovoljno kaloričan da posluži kao obrok dovoljan za veći deo dana.
Danas postoje sendviči svih veličina i kombinacija, od popularnih engleskih sendviča sa krastavcima, koji se konzumiraju uz čaj, pa sve do pljeskavica i drugih ukusnih varijacija jednog od najpopularnijih obroka na svetu.
